Voljela sam te i prije tvog začeća. 
Voljela sam te dok sam iščekivala da uopće postaneš.
Da Gospodar života udahne svoj Dah u tebe. 

Silno sam te zavoljela kad sam doznala da si tu, s nama. Da postojiš, iako te ne vidimo. 
Silno sam te voljela svih tih dvanaest tjedana koje si proveo s nama. 

Voljela sam te i svaki dan kad sam imala mučnine.
I kad mi je bilo teško ustati iz kreveta.
I kad mi nije bilo do ničega. 
Voljela sam te i kad je tvoj stariji brat izvlačio moje zadnje snage.
Veselila sam se što ću se i za tebe moći još više davati. 

Volim te i sad kada više nisi s nama. 
Volim te i sad, iako ne znam kako bi izgledao i kakvog bi karaktera bio. 
Volim te i sad kad mi je teško, kad suza dođe nenadano, kad je tuga moja sjena koja me ne napušta. 
Volim te i sad kad me tvoj brat nasmijava i grli, kad se igram s njim, i kad se šalim.
Volim te i sad, možda još i više, kad znam da si u zagrljaju svoga pravoga Oca.

Voljeti ću te i dalje.
Dok god budem živa, sjećanje na tebe neće izblijediti. Možda samo osjećaj tuge i praznine.
Znam da ti je sad dobro i lijepo.
Moj duh to prihvaća, ali osjećaji su nestalni. Borba je to.

Volim te i radujem se našem susretu
… kad i meni jednog dana prestane kucati srce, kao što je i tebi prestalo.